Bajram je dan koji miriše na okupljanje. Na vrata koja se otvaraju bez kucanja, na stolove sa sofrom, na glasove koji se prepliću u istoj rečenici „da si nam živ i zdrav“.
Tragajući za bajramskim pričama, shvatih da u blizini sebe imam osobu koju sam poznavala i ranijih bajrama, ali i ovih nakon što je ostala sama, bez roditelja. Nije jedina, mnogo je takvih, jer život ima početak i kraj…
I tako se sama nametnu priča… Kakav je to Bajram bez roditelja?
Naprosto, iza te slike zajedništva postoji i druga, tiša, manje vidljiva priča Bajram koji se dočekuje bez roditelja.
To su jutra koja počinju isto kao i sva druga, ali u njima nedostaje ono najvažnije. Nema majčinog glasa iz kuhinje, nema očeve tihe pripreme za odlazak na bajram-namaz, nema telefonskog poziva i čestitke prije svih drugih. Ostaje samo navika i praznina koja se ne popunjava lahko.
„Najteže je ujutro. Sve izgleda isto, ali ništa nije isto“, kaže mi prijateljica iz Sarajeva koja je ostala bez roditelja.
„Ljudi dođu, čestitaju, donesu kolače, ali u svemu tome postoji jedan dio koji samo ja znam. To je ono što fali.“
Stručnjaci i psiholozi često ističu da praznici, iako društveno zamišljeni kao vrijeme radosti, kod ljudi koji su doživjeli gubitak mogu pojačati osjećaj usamljenosti. Bajram tada ne gubi svoje značenje, ali mijenja ton iz radosti u sjećanje, iz okupljanja u unutrašnji razgovor sa onima kojih više nema.
U takvim danima, mnogi ljudi razvijaju svoje tihe rituale. Odlazak na mezarje, priprema omiljenog jela koje su pravili roditelji, čuvanje starih fotografija ili jednostavno šutnja uz prozor. To su načini da se praznik ipak „održi“, ali u drugačijem obliku.
„Nekada pomislim da bih najradije prespavala taj dan“, dodaje ista sagovornica. „Ali onda shvatim da bi to značilo da ih još jednom izostavljam. Zato ustanem, obučem se i nastavim. Kao da su tu, samo na neki drugi način.“
Upravo u toj rečenici krije se suština ove priče. Bajram bez roditelja nije kraj praznika, nego njegova tiša verzija, ona u kojoj se radost ne gubi, nego se preobražava. U sjećanje, u zahvalnost, u svijest da su oni koji nedostaju ipak dio svakog novog jutra.
I dok se širom Bosne i Hercegovine čuju čestitke „Bajram šerif mubarek olsun“, postoje i oni koji ih izgovaraju tiše, gotovo u sebi. Ne zato što je Bajram manji, nego zato što je njihova radost postala drugačija skromnija, ali dublja.
Možda je upravo u tome njegova najveća snaga: da i u odsustvu onih koje najviše volimo, nauči nas da ih ne prestajemo nositi sa sobom.
