Čedomir Stojković je advokat iz Beograda i jedan od prepoznatljivijih kritičara politike Aleksandra Vučića, ali i ruskog utjecaja na Srbiju. Osnivač je pokreta „Grupa Oktobar“, a u javnosti se zalaže za evropski i euroatlantski put Srbije, uključujući članstvo u NATO-u, bolje odnose država regije, a bio je puna podrška studentima koji su protekle tri godine vodili uličnu borbu protiv Vučićevog režima.
Patria – Bio je otprilike maj 2024. godine kada smo pokušali uraditi intervju. Tada ste gospodine Stojkoviću kazali da bi bilo opasno, jer se vraćate u Srbiju i niste sigurni da bi intervju prošao bez posljedica po vašu sigurnost. Kakva je Srbija danas, nekoliko dana nakon 25. oktobra i kojim putem očekujete da Srbija krene u narednom periodu?
Stojković: Tog maja kada je Vučić pravio kampanju protiv usvajanja Rezolucije Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici, bilo je intenzivno opasno iznositi svoje mišljenje u Srbiji povodom te rezolucije. Ipak ja sam ga iznosio, ali u jednom trenutku sam čak i ja morao staviti prst na čelo i usporiti sa iznošenjem svog mišljenja jer, Vučić ne samo da je bio vrhovni vladar Srbije, i njene vojske i policije, koja me je zbog njega posle i uhapsila i zatvorila, već je bio i vrhovni vladar fašizma koji je posejao u Srbiji.
U tom Vučićevom fašizmu nastale su paramilitarne i parapolicijske formacije sačinjene od huligana i teških kriminalaca. To su one falange koje smo kasnije, tokom 2025 i 2026 viđali otvoreno pred kamerama kada su napadali demonstrante, prebijali studente, okupirali Pionirski park koji je potom po njima posprdno nazvan Ćacilendom. Te nasilničke falange su postojale godinama u nazad, i u tom maju 2024. kada sam morao da odbijem intervju sa vama, one nisu bile poznate široj javnosti, ali jesu bile poznate meni, i od njih sam dobijalo vrlo strašne pretnje smrću, koje se nisu odnosile samo na mene, već i na članove moje porodice.
Cela javnost regiona i sveta je 2025. i 2026. mogla da vidi da je svaka pravna borba protiv tih falangi kriminalaca uzaludna, jer su pod zaštitom države. Ja sam to video godinama ranije, i zato nakon što sam dao brojne izjave o Srebrenici uprkos pretnjama koje sam dobijao, morao sam sebe u jednom trenutku zaustaviti, tu neposredno pre izglasavanje rezolucije, jer te falange ne bi imao ko zaustaviti kada krenu prema meni i mojoj porodici. Zato ne samo da sam u tom času usvajanja rezolucije morao da odbijem intervju sa vama već i da otkažem već zakazanu posetu Sarajevu istim povodom. Svi mediji u Srbiji prosipali su strašnu mržnju prema nama koji smo govorili da je u Srebrenici počinjen strašni zločin genocida, i svima nam je bila bezbednost ugrožena veoma teško i vrlo konkretno.
Međutim, istog časa kada je narod Srbije objavio pobedu nad Vučićevim režimom terora, ljudi su se osetili kao da su oslobođeni iz koncentracionog logora. Tako sam se i ja osećao i tako se još uvek osećam.
Patria – DOS je 5. oktobra 2000. godine srušio Slobodana Miloševića, ali zbog heterogene strukture 19 stranaka i dijelova koji su ideološki bili slični Miloševiću nije uspio raščistiti s prošlošću i okrenuti se budućnosti i napretku. Dvadeset godina poslije iz studentskog bunta i tragedije nikao je pokret koji je srušio politički i ideološki novg Miloševića – Aleksandra Vučića.Vjerujete li da će oni koji u ime Studentske liste budu vodili procese prevazići međusobne razlike i naučiti iz primjera DOS-a, kako bi ostvarili ono što je želja svih koji su proteklih godina vodili borbu na ulici?
Stojković: Svi zajedno na Balkanu se moramo izdići iz toksične političke močvare. Podsećam, močvara je stanje u kom to nije niti čvrsta zemlja niti bistro jezero. Tako i mi otkada je otišao komunizam, nit smo u potpunoj demokratiji, niti smo napustili navike komunizma. Jedna od tih navika je da postoje pitanja o kojima svi moramo da mislimo isto, jer tobože ako ne mislimo isto onda moramo nešto da prevazilazimo. Ne. Nama svima treba sistem koji uopšte ne mari kako neko misli, već da li neko poštuje zakone koje je dovoljan broj podignutih ruku u parlamentima proglasio za pravila ponašanja. Na primer, pravilo ponašanja u zakonima Srbije jeste da se genocidi ne negiraju, ali kao što ste videli svih ovih godina – nije se marilo za taj zakon već se marilo šta neko o genocidu misli. Ja želim upravo suprotno, da me ne zanima šta ko misli već da o tome i o svemu drugome poštuje zakon – jer tek tada istina pobeđuje.
Onaj ko hoće da zgazi istinu taj mora istovremeno da zgazi zakon. Studentski pokret je nastao oko ideje vraćanja vladavine zakona. I uprkos što je dobijao mnoge kritike zbog toga što ne zauzima stavove, odnosno ne saopštava mišljenje oko brojnih bolnih balkanskih pitanja, ja verujem da je to ispravno uradio. Studentski pokret je tu da vrati vladavinu zakona, a posle toga, vi narode mislite kako želite, ali ćete zakon poštovati. Da Vučić nije lomio zakone Srbije nikada ne bi uspeo da poseje tolika polja korova laži i obmana. Ne može se niti lagati niti skrivati istina u pravnoj državi. Ali može u državi bezakonja u kojem vlada diktator.
Ja zaista verujem da studentska lista ima čvrst konsenzus oko onoga što je najbitnije – vladavina prava i zakona. Vladavina prava su kanali kroz koje protiču ljudi i njihove političke ideje. Ako Srbija očisti te svoje kanale zakona i dobro ih učvrsti – sve drugo će postati lako predvidivo, a pre svega to da će istina pobediti u Srbiji, i to kako ona koja se odnosi na stradanja tokom devedesetih, tako i ona koja se odnosi na budućnost regiona u Evropskoj uniji.
Patria – Nosilac SL Ilija Srdanović najavio je bolje odnose sa susjednim državama. Ali, u BiH je to dočekano nekako s oprezom i zbog iskustva iz 2000. ali i zbog poruka koje su se mogle čuti tokom studentskih protesta kao što je veličanje ratnih zločinaca i slično. Koliko je realno da će buduća vlast zaista krenuti s novom vanjskom politikom Srbije?
Stojković: Veličanje ratnih zločinca postoji i u Nemačkoj i u Americi. Toga će uvek biti na žalost. Glavno je pitanje u kom obimu i šta država povodom toga radi. Studentski pokret nije veličao ratne zločince. Ali studentski pokret je ogroman, i verovatno je najveći politički pokret na Balkanu ikada, i naravno da među stotinama hiljada ljudi postoje pojedinci koji slave zločince isto kao i pojedini Amerikanci i Nemci. Pitanje je samo da li su kamere upaljene ka tim pojedincima da bi ih naglasile.
Tokom studentske borbe, koja je borba građana Srbije, sve kamere režima su bile uperene u pokret tražeći bilo šta što bi ih moglo diskreditovati u bilo kojoj grupaciji. Tako su ogromnu pažnju dobile neke takve poruke pojedinaca koje su slavili Ratka Mladića, ali ja vas pozivam da se setite onih slika prelepe Bošnjakinje u svojoj narodnoj nošnji sa srpskim mladićem sa njegovim nacionalnim obeležjima. Razlika između prvog i drugog je što prvo nikada nije bilo na bini studentskog pokreta. Ovo drugo jeste.
Dakle imajte optimizma, jer optimizam je zarazan. Tuđi optimizam je često nešto prema čemu se neko drugi vodi i upravlja. Ako se Bošnjaci raduju tome što mladost u Srbiji slavi zajedništvo između Srba i Bošnjaka, radost Bošnjaka će biti dodatna energija da se u tom pravcu nastavi i da se i Srbi tome još više raduju. Znam da je to mnogima teško nakon svega što su preživeli, ali to je jedini put koji može da stvori ono što svi koji imaju čista srca žele. Optimizam stvara bolju budućnost. Pesimizam stvara gardove i rovove.
Patria – Osim političkih, pred novom vlasti su i ekonomski izazovi, borba s kriminalom i korupcijom koju je Vučić koristio kao sredstvo vladavine i tako kontaminirao institucije. Tu je i pitanje integracija u EU. Očekujete li da će pasivni Brisel, koji je manje – više nijemo posmatrao premlaćivanje djece na ulicama sada pomoći u transformaciji Srbije ka uređenijoj državi i potencijalnoj članici EU.
Stojković: Brisel tu nema izbora. I to savetujem da shvate i političke glave u Bosni i Hercegovini. Nije samo da Evropska unija treba nama, već i mi trebamo Evropskoj uniji. Na žalost ne trebamo joj na takav blistav način na koji bi joj trebala ekonomski uspešna Jugoslavija, ali da, trebamo joj još uvek. Sve dok sve države Balkana nisu u Evropskoj uniji, one predstavljaju geopolitički rizik za Evropsku uniju, na jedan ili drugih način. Zato i EU ima interes za našu integraciju.
Naš je problem što sa time toliko kasnimo pa kada uđemo verovatno nećemo biti ravnopravni onako kako bi smo bili da nismo kasnili, ali to ne menja činjenicu – svaka balkanska država je potrebna Evropskoj uniji da bi tako učvrstila evropsko političko, bezbednosno i geopolitičko tlo. I zato će Evropska unija morati na nastavi da pomaže sve države Balkana da se transformišu u uređene države. Srbiju naročito, jer je Srbija kočila ne samo sebe, već i Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru a Kosovo potpuno sprečila da korača ka Evropskoj uniji. Ako je kočila u jednom vremenu sve ove države, to valjda znači da može i da pogura sve te države sa bismo svi postigli više od onoga što smo nekad imali ali smo razrušili.
Patria – Za kraj, pitanje iz banjalučkog ugla. Milorad Dodik, koji je tužno gledao u Vučića pri objavi poraza, već je počeo “kameleonsko” približavanje SL-u. S druge strane, jedini političar iz entiteta Republika srpska koji je podržavao SL Nebojša Vukanović najavio je da će spreječiti Dodika da prepliva Drinu. Kolliko odnosi unutar Rs i politika tog entiteta mogu biti uteg u popravljanju odnosa Beograda i Sarajeva?
Mnogo je zla Bosni i Hercegovini nanela Vučićeva politika iz Beograda prethodnih godina. I Beograd treba da načini prve korake ka popravljanju odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Ali nemojmo time davati alibi da Sarajevo treba da čeka. Ja verujem da i Sarajevo treba da čini te korake uprkos gorčini koju sigurno oseća zbog postupanja Vučićevog režima prethodnih godina. U Beogradu će na pozicijama biti novi ljudi, koji će biti rastegnuti ka brojnim gorućim poljima koje je Vučić zapalio.
Ponavljam, pozitivnost i optimizam sa jedne strane rađa sa druge strane isto to. I obrnuto. Brže ćemo se sresti ako sa obe strane koračamo jedni ka drugima.
Dodik ne samo da nije koračao, već se udaljavao, a one sa suprotne strane koji su išli u pravcu pomirenja je politički pesničio. Glavni Vučićev kamen na koji smo se mi u Srbiji spoticali godinama je taj da smo na mržnju, primitivizam, bahatost i nepotizam njegove kaste – reagovali ili povlačenjem ili agresivno ljutito. Studenti su izabrali treći put – postojanost i čvrstinu ali u ljubavi i radosti, i taj put je pobedio onako kako ljubav i radost uvek pobedi. Tako isto treba reagovati na Dodika – postojano mu se opirati i ići svojim smerom, ali dok se to radi zračiti i emitovati radost i optimizam.
Radost i optimizam najbolje gasi njegove saveznike i mržnju koju on emituje. Time gasi njega. Zato sada na njegovu politiku treba reagovati isto kao što su studenti u Srbiji reagovali na Vučićevu politiku. U prevodu, ne dajte da mržnja koju Dodik zrači ugasi ljubav u vama. Nego da bude obrnuto – da ljubav u vama ugasi svakog ko emituje mržnju. Jer ko bi na svetu bolje znao razlike između posledica ljubavi i mržnje od Bosne i Hercegovine.
